 | |
 | |
| |
| |
Jedno je san a drugo je java i to uvek tako biva i biće. Nije to bio onako mali čamac desetak metara katamarin, gliser iz mojih snova, ovo je bio pravi prekookeanski brod osrednjih dimenzija za pomorstvo. Od nekih stotinak i nešto metara dužine, dvadeset metara širine, sa dvadestak i više hiljada bruto registarskih tona a sa dvadesetosam članova posade. Stupanjem "on board" tu se podrazumeva izvšavanje svojih dnevnih radnih zadataka i to u terminu 24/7, koji se moraju savesno i pomno obavljati od strane ukrcanih na njega, kako bi taj brod uvek bio adekvatno spreman za plovidbu. Ponekad mi se onako činio ko neka kiklop-mašina sa nama patuljcima unutar njega, a kojeg mi podupiremo iznutra i upravljamo da bi savladao sve te uzburkane vode okeana.
Elem odmah po stupanju na palubu jasno mi je bilo da to i nije ono što sam ja sanjao. Prvo tek kad kročiš svojom nogom uvidiš koja je to grdosija od čelika. Crno ofarbane stranice broda, sa belim nadgrađem, sa mnoštvom pomoćnih delova, kranova, derića, radarskih i gprs antena a za koje slutim za šta su. Puno utisaka osmatram ga u prolazu dok idem prema brodskom salonu posade. Nije mi se na prvi pogled nimalo svideo, uski hodnici, strme stepenice ali ko te to i pita. Tu nije bilo pravo izbora ovo je jednostavno bila opcija uzmi ili ostavi. Bilo je nekih mornara početnika, verovali ili ne koji dodju na brod i toliko ih on uplaši svojom veličinom i izgledom, da ga posle sat dva vremena provedena na njemu u luci na vezu, napuste. Da, da, baš tako dobro ste me čuli napuste, bilo je i takvih da upere prst na mali čamac koji visi na bokovima i pitaju čemu on služi. Kada mu se stavi do zananja da je to čamac za spasavanje u slučaju havarije i tonjenja broda, jednostavno u panici se zapitaju naglas ovaj čamac da spasava ovoliki brod. Odmahne glavom i napusti brod a da se na njega nije ni ukrcao. Ja nisam bio jedan od njih, na moju sreću ili nesreću sve zavisi kako se uzme.
Ima segmenata brodskog života koji liči na vojsku, komandni sastav, disciplina, pa sve do kuhinjsko-konobarskog sastava koji liči nekom hotelu ili restoranu. Ukupno gledano je poseban u svakom pogledu taj život naš pomorski ...
Sve prvo je važno, prvi zubi, prvi razred, prva ljubav ..... pa tako i u mom putovanju morima, kako onim manjim, tako i onim većim okeanima, bila je moja prva luka Aleksandrija, Egipat. Putovanje do nje je prošlo relativno mirno, što ću tek kasnije shvatiti da je Mediteran vrlo miran i odnosu na neka druga mesta vodenih prostranstava sveta.
Taj put je prošao brzo jel sam se, tek privikavao na svakodnevni ritam života na brod-u kao novoj životnoj sredini. Sve je bilo novo od načina hodanja, prepreka koje treba preskakati, inače stradaju cevanice, pa snalaženje brodskim hodnicima, pa do uspinjanja strmim stepenicima. Poseban aspekt su privikavanje na novi asortiman sveta, ljudi koji me je okruživao, o kojima ću neki drugi put posebno!
Apsolutno je sve novo od a do š, treba se na to naviknuti zvukuve turbine, koja okreće propeler, zvuk koji se čuje 24 časa non stop, erkondišn zamrzivača gambuže, i još bezbroj zvukova koji nemaju dugme ‘off ’. Privikavaj se što pre možeš je poruka koja odzvanja u glavi, ali jedno je misliti a drugo je to stvarno i navići se.
Prvi pogledi sa mora noću ka suprotnoj strani, naslonjen na brodsku ogradu, na vidiku su se negde u daljini pronalazila svetla. Verovatno na obali, a što je značilo da je ona relativno blizu. I tako rano ujutro posle dva dana plovidbe mi stigosmo do pilota (to su lokalni kapetani koji uvode brodove u luku ili kroz kanale Suec na primer) koji nas je uveo do lukobrana sa silosima na njemu. Teret je bio žitarice.
Mene je uvek kasnije, pa i taj prvi put, gonio neki crv da što pre mogu da šmugnem sa broda ka gradu, naravno da je sa obavezama uvek to teško ali je izvodljivo! Odmah bi se raspitivao kako, gde i šta treba videti, što više informacija nije nikad na odmet. I atko stigoh ja u centar nekim taksijem, koji me je neodoljivo podsećao na nekog našeg stojadina. Nikada ne treba čovek da se osloni na svoje literarno – novinsko ili filmsko znanje istorije, kao što sam ja tada često oslanjao. U mojoj glavi se nekako urezalo u sećanje da je to lep grad na Mediteranu, sve je on to možda nekad i bio u Kleopatrino vreme ali sada to bar po onome što ja videh nije. Možda što je meni i Islamska kultura malo strana, bez želje da ikoga vređam, prljavo, načičkano, zbrda dola. Nedaleko od centra grada štetajući sam primetio više zgrada koja je imala feklane kanale koji su direkt izlazili iz ulaza u zgradu, ka kanalu na sredini ulice. Ali to su sve sekundarni utisci primarno je to da nigde nije bilo žena bar ne za videti, ko da si pao sa meseca i zapao na neku mušku planetu. Verovatno su one bile tu negde, prekrivene zarovima i velovima ali ipak mojim očima ne dostupne. Svuda okolo su bile neka vrsta čajdžinica u kome su se pušile nargile, uz zvuk lelek-arapske muzike. Mesare u kome su visile odrane životinje bez glave na koje se kupe muve. Uglavnom negativni utisci prve luke, ali jedan se izdvaja, vojnik ispred neke vrste vojnog objekta, sedi na podu puška na jednu stranu šapka na drugu, a on pevuši i nešto jede, ej na straži pa to je bila humoristična scena ni za smeh ni za plač, nije ni čudo što su ih Jevreji tukli do ušiju u tim ratovima na Sinaju pomislih.
Utisak prvi je bio samo prvi i ništa više, i opet sam se nekoliko puta vraćao u Aleksandriju i nekako mi je svaki sledeći put, bila lepša nego onaj prvi put ......
