 | |
 | |
| |
| |
Jedne večeri devedeset i neke, sedim na klupi ljuljškam se tiho na palubi broda ‘Skadarlija’ sidru luke Bombaj. Prošao je još jedan dan, mislim u sebi dok gledam ka svetlostima ogromnog grada sa petnaest i više milona stanovnika i mnoštvo brodova naokolo, koji noću svetle nekim blještavim i lepim svetlom i izgledaju mnogo lepše nego tokom dana. Šta li se sve dešava u toj košnici, toliko velikom gradu tu ispred našeg nosa a da mi u tome ne možemo da učestvujemo. Nigde ko na sidrištu luke čovek se ne oseća tako blizu a tako daleko nekom gradu i događanjima vezanim za njega. Već nekih dva meseca čekamo ulaz u luku i istovar našeg tereta koji smo dovezli iz Jordanske luke Akaba a da ne znamo ni kada ćemo biti istovarani. Prosto rečeno bespomoćnost niste u stanju ništa da učinite da bi se pomerili brod sa mesta. Tako je to u čarter brodskom saobraćaju nikad se ne zna sa vremenom čekanja, a pogotovu u tako zvanim “divljim lukama”. I kad vas uvedu u luku privežu za bitucin, lancanama i kad spustite skale opet nikad niste sigurni koliko će istrovar trajati. Jel u obilju jeftine radne snage, hiljade tona rasutog tereta bukvalno se istovara rukama. A nama posadi ostaje da radio telegrafista saopšti kako šalje telegrame kapetana, upravi firme da proveri ima li novosti kada ćemo se pomeriti sa mrtve tačke.
I da kojim slučajem na brodu nema svako svojih obaveza i radnih zadataka verovatno bi vreme još teže prolazilo. Mnogo puta sam sebe uhvatio da mi se po glavi vrzma da je brod ko neka vrsta dobrovoljnog zatvora sa nešto malo slobode koja se ogleda u izlascima u grad kad ste u luci ali ste ipak u ograničenom životnom prostoru. Provoditi više meseci sa istim ljudima koje i volite i ne volite a ima ih raznih, je svakako jedna vrsta “kazne“. I da nije to sveta koji obilazite kao geografskog pojma, ponekad vam se učini ko da se i niste mrdnuli dalje od svoje ulice ili grada. Ko da se vaša zgrada, kuća u kojoj stanujete jedno izvesno vreme kreće morima i okenaima. Jel kad okrenete glavu u pravcu broda sve vam je poznato baš kao da ste kod kuće.
Večeri nam se svode na gledanje tv-a koji je na hindu jeziku sa ponekim filmom koji nije nasinhronizovan, pa ko zna engleski prevodi naglas drugima i pričanje u brodskom salonu ili čitanje knjiga u svojoj kabini. Nije neki izbor ali to je što je pa izvoli biraj. Al sutra je novi dan ko zna, možda i uplovimo u luku, a mora da će i taj dan biti sigurno sutra s`tim mislima polako dok tonem u moj san …..
