Dva meseca da nema majke, boli nije da ne boli! Teško je nije da nije teško ali ipak malko podnošljivije. Bio sam na odmoru a u stvari sam ga posvetio njoj i pohodima mestima koje je ona htela da poseti, zadnjih godina svog života. Nije se moglo ići iz raznoraznih razloga, dužine puta, političke situacije, bolesti i da ne nabrajam. Taj moj put bio je pomešan emocijama o njoj i njenom životu, ljudima koji su je se sećali i mestima u kojima je bila. Emocije su bile jake i ponekad tako snažne da bi iznedrile i suzu u očima mojim, pa i ponekog susrelog rodjaka.

Dalmacija je na mene i pored tuge ostavila veoma lep i snažan utisak lepote koja nam nije bez razloga nedostajala sve ove godine. Tu naravno mislim na onaj primorski deo, ne na kamenjar onaj gore. Ona je sad čini mi se još lepša umivena i doteranija nego u našim sećanjima. Možda je i lepša zato što nam je falila, ko će ga zanti možda mi to i negde u svojim glavama ulepšavamo i više nego što jeste.

Ostatak odmora, koji je zapravo to i bio provedoh u CG-u, a o tome delu priče možda nekom drugom prilikom, mada verujem da to može da zvuči poznato.